NIK­ŠIĆ - Ži­te­lji Ja­se­no­va Po­lja ogor­če­ni su po­stup­ci­ma, ili b­o­lje re­ći ne­ma­rom nad­le­žnih u mi­ni­star­stvi­ma po­ljo­pri­vre­de i pro­svje­te či­jim je (ne)či­nje­njem se­lo bu­kval­no ostalo bez ško­le, pu­ta, vo­de i se­o­skog do­ma. Ja­se­no­vo po­lje na­la­zi se na se­dam­na­e­stom ki­lo­me­tru od Nik­ši­ća i ne­ka­da je tu ži­vje­lo 45 do­ma­ćin­sta­va. Da­nas ov­dje stal­no obi­ta­va sve­ga osam do­ma­ćin­sta­va, u ko­ji­ma ži­ve pre­te­žno sta­ri. Iako je se­lo ima­lo sve pred­u­slo­ve za bo­lji ži­vot, jer je smje­šte­no pod­no Voj­ni­ka i uz ma­gi­stral­ni put ka Plu­ži­na­ma i stra­te­šku sa­o­bra­ćaj­ni­cu Ri­san
– Ža­bljak, sta­nov­ni­štvo se ra­se­li­lo jer, ka­ko ka­žu nje­go­vi sta­nov­ni­ci, ni­je bi­lo ula­ga­nja ni na jed­nom po­lju. Obje­kat pod­ruč­nog odje­lje­nja Osnov­ne ško­le „Ivan Vu­šo­vić” za­tvo­ren je pri­je de­set go­di­na i zbog ne­bri­ge se već uru­šio. Dje­ca iz Ja­se­no­va Po­lja idu u ško­lu na Vi­dro­van uda­lje­nu od se­la 7, 5 ki­lo­me­ta­ra. U istom sta­nju je i mje­sni dom. Se­lo je bez vo­de, put­na ifra­struk­tu­ra, a mje­štani tvrde da je ni­sko­na­pon­ska mre­ža do­tra­ja­la.
Dra­gan To­do­ro­vić, jed­an od ri­jet­kih sta­nov­ni­ka mla­đe ge­ne­ra­ci­je ko­ji je svo­ju sud­bi­nu ve­zao za se­lo, ka­že da je još pri­je dvi­je go­di­ne raz­go­va­rao sa di­rek­to­rom OŠ „Ivan Vu­šo­vić” Mo­mi­rom Mi­jo­vi­ćem i upo­znao ga da nje­go­va dje­ca Ni­ko­li­na i Pa­vle tre­ba da kre­nu u pr­vi raz­red, te da bi im tre­ba­lo obez­bi­je­di­ti pre­voz do ško­le ili bar re­kon­stru­i­sa­ti škol­ski obje­kat u Ja­se­no­vu Po­lju, ali da ni­šta ni­je pred­u­ze­to.
- Mi­nu­log lje­ta opet sam se obra­tio di­rek­to­ru ko­ji je za­htjev pro­sli­je­dio Mi­ni­star­stvu pro­svje­te, ko­je je odo­bri­lo da škol­ski obje­kat u Ja­se­no­vom Po­lju bu­de adap­ti­ran, ali se to ni­je do­go­di­lo. Ka­da su dje­ca tre­ba­la da kre­nu u ško­lu, opet sam se obra­tio di­rek­to­ru Mi­jo­vi­ću, ko­ji mi je je re­kao da od re­kon­struk­ci­je ne­ma ni­šta. Upr­kos či­nje­ni­ci što ško­la ima kom­bi i što su mi obe­ća­li pre­voz dje­ce ni to se ni­je do­go­di­lo. Je­di­no što mi je pre­o­sta­lo je­ste da sva­ko­dnev­no od­vo­zim dje­cu i pri­hva­tam ih iz ško­le, jer do na­šeg se­la ne­ma pri­grad­skog pre­vo­za - pri­ča To­do­ro­vić.
On na­gla­ša­va da je po­ku­šao ostva­ri­ti kon­takt sa mi­ni­strom pro­svje­te Pre­dra­gom Bo­ško­vi­ćem, ali je u tom na­sto­ja­nju bio bez­u­spje­šan, ta­ko da je po­moć za­tra­žio od mi­ni­star­ke ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Zo­ri­ce Ko­va­če­vić.
- Sre­di­nom pr­vog po­lu­go­di­šta ovo mi­ni­star­stvo upla­ti­lo mi je jed­no­krat­nu po­moć u iz­no­su od 200 eura ka­ko bih dje­cu mo­gao od­vo­zi­ti na na­sta­vu i pri­hva­ta­ti ih na­kon za­vr­šet­ka ča­so­va. Ta­da mi je po dru­gi put i di­rek­tor Mi­jo­vić re­kao da će u dru­gom po­lu­go­di­štu za pre­voz mo­je dje­ce do ško­le bi­ti an­ga­žo­van kom­bi. Sa­da to vi­še ni­ko ne po­mi­nje iako je od po­čet­ka dru­gog po­lu­go­di­šta pro­šlo vi­še od mje­sec da­na - ka­že To­do­ro­vić, na­gla­siv­ši da sva­ko­dnev­no od­vo­ze­ći dje­cu do ško­lu i pri­hva­ta­ju­ći ih na­kon na­sta­ve pre­đe 30 ki­lo­me­ta­ra, te da je to za nje­go­vu po­ro­di­cu ve­li­ki iz­da­tak jer ka­ko bi dje­cu od­ve­zao u ško­lu mo­ra da pre­ki­ne oba­ve­za ko­je ima na ima­nju jer se ba­vi po­ljo­pri­vre­dom ka­ko bi pre­hra­nio po­ro­di­cu.
- Vje­ru­ju­ći obe­ća­nji­ma nad­le­žnih ja sam iz­vi­sio. Vje­ro­vao sam mi­ni­stri­ma po­ljo­pri­vre­de pro­svje­te Pe­tru Iva­no­vi­ću i Pre­dra­gu Bo­ško­vi­ću da će ra­dit­ki na una­pre­đe­nju svih gra­na po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje i otva­ra­nju škol­skih obje­ka­ta u svim se­li­ma ko­ja ima­ju ma­kar jed­nog đa­ka, pa sam sud­bi­nu ve­zao za se­lo, i sa­da ne­mam gdje - ka­že To­do­ro­vić.
On je po­zvao mi­ni­stra Pe­tra Iva­no­vi­ća da obi­đe Ja­se­no­vo Po­lje i uvje­ri se ko­je pro­blem se­lo ima. Ka­že da dr­ži če­tr­de­set kra­va i ju­ni­ca i isto to­li­ko ova­ca ali da ih ne mo­že dr­ža­ti bez vo­de.
- Go­di­šnje ku­pim 40 ci­ster­ni vo­de, za šta iz­dvo­jim do 3.000 eura. Za taj no­vac mo­gao bih iz­gra­di­ti naj­bo­lju bi­sti­jer­nu. Tre­ba za ži­vot i hra­nu obez­bi­je­di­ti. Sve je to mu­ko­tr­pan rad, bez cen­ta po­mo­ći nad­le­žnih. Ne tra­žim mi­lo­sti­nju ali ipak mo­lim mi­ni­stra da ne vri­je­đa nas po­šte­ne se­lja­ke ka­da go­vo­ri da ula­že u se­lo. Ne­ka kao iz­ni­mak na­ve­de Ja­se­no­vo po­lje, jer u ovaj kraj ni­ka­da ni­šta ni­je ulo­že­no – pod­vla­či Dra­gan To­do­ro­vić.
Mi­šo To­do­ro­vić, je­dan od sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Ja­se­no­va Po­lja, ka­že da je šezde­se­tih go­di­na u se­lu iz­gra­đen mje­sni dom, ko­ji sa­mo što se ni­je uru­šio, a slič­na si­tu­a­ci­ja je i sa ško­lom.
- Osam­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka se­lo se ma­sov­no ra­se­li­lo. Neula­ga­nje u in­fra­struk­tu­ru i raz­voj do­pri­ni­je­lo je to­me da sa­da u se­lu ne­ma pod­mlat­ka. Ško­la je pri­je de­set go­di­na za­tvo­re­na. Ka­ko je 2006. go­di­ne sta­vljen ključ u bra­vu, vi­še se ni­ka­da ni­je­su otvo­ri­la škol­ska vra­ta Sje­ćam se da je ta­da Mi­ni­star­stvo pro­svje­te odo­bri­lo 50.000 eura za adap­ta­ci­ju ško­le i če­ka­ju­ći da ra­do­vi poč­nu no­vac je jed­no­stav­no „is­pa­rio”. Vje­ro­vat­no je tim nov­cem po­pu­nje­na ne­ka od broj­nih ru­pa bez­da­ni­ca – kon­sta­tu­je Mi­šo To­do­ro­vić.
On is­ti­če da su pri­če nad­le­žnih uvi­jek mno­go ljep­še od su­ro­ve stvar­no­sti sva­kog se­la, a nji­ho­vog po­go­to­vu, jer u Ja­se­no­vom Po­lju ni­ka­da ni­je bi­lo ula­ga­nja ni­ti ih je iko ob­i­šao.
- Ku­bik vo­de pla­ća­mo ne 50 cen­ti kao gra­đa­ni ko­ji se snab­di­je­va­ju sa Vi­dro­van­skih vre­la, već euro i 60 cen­ti. Ne­shva­tlji­vo je da nam so­le pa­met li­je­pim pri­ča­ma i ša­re­nim la­ža­ma - ka­že Mi­šo To­do­ro­vić.
L.N.


Na po­mo­lu rje­še­nje bar jed­nog pro­ble­ma
Di­rek­tor OŠ „Ivan Vu­šo­vić” Mo­mir Mi­jo­vić „Da­nu” je ka­zao da se za­htje­vom za otva­ra­nje pod­ruč­nog odje­lje­nja u Ja­se­no­vu Po­lju obra­tio Mi­ni­star­stvu pro­svje­te, ali da sred­stva za adap­ta­ci­ju škol­skog objek­ta ni­je­su mo­gla bi­ti obez­bi­je­đe­na.
- Na­knad­no sam se obra­tio Mi­ni­star­stvu pro­svje­te za an­ga­žo­va­njem vo­za­ča, jer ško­la po­sje­du­je kom­bi ko­jim bi dje­ca mo­gla bi­ti pre­vo­že­na do ško­le i na­zad. To je u pro­ce­du­ri, a osim dvo­je dje­ce Dra­gana To­do­ro­vi­ća pre­vo­zom će bi­ti ob­u­hva­će­na i dje­ca iz Ši­pač­na i Ora­ha - ka­že Mi­jo­vić.
Ob­ra­da To­do­ro­vi­ća ka­že da je pri­je de­set go­di­na ka­ko bi ško­lo­vao dje­cu bio pri­mo­ran da se od­se­li u grad.
-S ob­zi­rom na to da ni­je­sam imao uslo­va da dje­cu sva­ko­dnev­no vo­zim do ško­le u Vi­dro­va­nu i pri­hva­tam ih sa na­sta­ve, od­se­lio sam se u Nik­šić. Sa­da se po­ne­kad vra­tim u se­lo, jer za­vi­čaj me vu­če, ali mi­slim da smo za­bo­ra­vlje­ni i pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi - ka­že To­do­ro­vić.